Destilerija Drage Naše | Rakija Grešnica

Destilerija Drage naše osnovana je 2021. godine u Novom Slankamenu, sa ciljem proizvodnje rakije vrhunskog kvaliteta.

Proizvode rakije pod nazivom Grešnice. U fokusu su tradicionalne srpske sorte voća – šljiva, jabuka, kajsija i grožđe – od kojih se proizvode njihove rakije, a važno je pomenuti rakiju od grožđa, koja je u svojoj kategoriji osvojila priznanja i medalju.

„GREŠNICA” - RAKIJA KOJA PRAŠTA

Nazvati rakiju „Grešnica“ u zemlji gde se greh pije pre nego što se izgovori, hrabar je potez. Jer, kad Srbin naruči „Grešnicu“, ne zna da li traži čašicu ili iskupljenje. I to je čar tog imena. Kao da su spojena kafana, noćni klubovi i ispovedaonica. Kao što, uostalom, teče sudbina. Čitav život u jednoj etiketi.
Nije to rakija koja se pije u tišini. Ne, taman posla. Noć je i čuje se muzika, violina, bas i harmonika, a „Grešnica“ je ona koja se toči uz klimanje glavom, uz ono muško čutanje kada se ne zna da li je u pitanju ljubavni bol ili samo žurba da se uspravno stigne kući. To je rakija koja miriše na voće, ali peče kao priznanje.
I ne treba nikoga da zavede njeno ime. Nije naša „Grešnica” obučena u mini suknju, već u domaću šljivu, jabuku i kajsiju. U njoj nema silikona, ali ima karaktera. Nema parfema, ali ima hrastovine. Nije ona greh sama po sebi, nego izazov svima koji misle da je zadovoljstvo grešno. Uostalom, lako je proveriti. Popijte je i nećete se pokajati. Jer, „Grešnica” je ona koja ume da prašta!
A u zemlji gde se sve prašta osim uspeha, a jedini dopušteni greh je, eventualno, dobar špricer u lošoj kafani, pojavila se rakija koja se bez ikakvog stida zove baš kao što se zove i kao što je niko nikada ranije nije nazvao.
U narodu koji je vekovima stajao pod šljivom kao pod liturgijskim svodom, gde se rakija ne pije nego krsti, mi smo, porodica Spremo iz Novog Slankamena, na familijarnoj skupštini aklamacijom usvojili njeno ime. Nije to nikakav marketing. To je poruka. Ili, bolje rečeno, ispovest svake Srpkinje i svakog Srbina. Kako je svaka takva ispovest magična, kao materijal za veliki roman, stići će ona kad-tad do kraja sveta. „Grešnica”, kao svaka grešnica, voli da putuje i da se nigde ne zaustavlja. I tako će koketno kružiti od ruke do ruke, od kafane do kafane, od splava do splava, od granice do granice, od meridijana do meridijana, od kontinenta do kontinenta.
Zamislili smo, dok smo većali, jednog čestitog čoveka koji je ceo život verovao u pravdu, ali je tek uz „Grešnicu”, shvatio da pravda zapravo mora da odstoji u kazanu. U tu mitsku srpsku crnu rupu staje sve: i šljiva i tuga, i tajne i iluzije, i porazi i pobede, i prijatelji i neprijatelji. U kazanu se sagorevaju fantazije, a destiliše istina. A kada iz njega izađe „Grešnica”, ona postaje rakija i za nazdravljanje i za priznanje. Ona je novi srpski serum istine. Zavodi čoveka da onako, iskreno i ljudski, sve oda. Ali samo njoj, jer ona ne tračari, već sve naše istine taloži u sebi. Jeste, reći će grešnik, dok grli „Grešnicu”: Možda sam pogrešio. Ali je bar bilo veselo. I bilo je za nauk i za pamćenje.
Zato je „Grešnica” tako neodoljiva. Ne dolazi na prvi poziv, ne okreće se za prvim zviždukom. Nije ona laka rakija. Pravi se sporo, na duplu destilaciju, kao da svaki njen gutljaj mora prvo da se preispita, pa tek onda da opeče nepca. A kad se jednom proba, postaje nezaboravna, kao snažan aplauz koji nikada ne zakasni. A kada je tako, onda vas progoni kao prošlost od koje ne može da se pobegne, već vas uvek sustiže. I kao rakija, i kao usud!

U zemlji gde se zakonska dozvola za upotrebnu dozvolu destilerije čeka tri godine, što je vreme kada dete može da nauči da vozi bicikl i sazna da Deda Mraz ne postoji, rešili smo da, kao porodica, teramo inat i sa birokratijom i sa kazanom. I odlučili smo ne samo da pravimo rakiju, već da joj damo novi identitet. Bilo je nekih pi-ar agencija koje su nas savetovale da je nazvemo, recimo, „Premium Gold 23 stepena”. Ne, braćo i sestre, drugarice i drugovi, dame i gospodo, zašto da se lažemo? Ne teče Srbijom premijum zlato. Mućnuli smo zato dobro glavom kad smo je popili. Rakija koju smo stvorili potire zakon gravitacije, jer kad već sve na planeti ide nizbrdo, pa i ovde u Slankamenu, odlučili smo: neka onda naša rakija ide uz grlo. Dakle, uzbrdo!  Tako se ona,  grešna, ogrešila i o Njutna. Čak i o Mendeljejeva. Jer, Mendeljejev je doktorirao na votki, a kad se proslavio i počeo da degustira svoje naučno delo, stvorio je periodni sistem elemenata. Mora da ga je votka pogurala do večnosti. U Srbiji su, opet, svi doktori za rakiju, pa makar dogurali do Osmog razreda.

Šta nam je sinulo kad smo je popili? Nismo doktori za rakiju, ali smo se setili da nema tu mnogo ni fizike ni hemije, ali ima alhemije. Rakija je vreme u tečnom stanju koje dolazi iz daleke prošlosti i nosi miris detinjstva, starog kazana, dedinog prsluka i kariranog kafanskog stola. Ako smo svi grešni, onda neka to bude i ona. I postala je ono što je ona htela da bude, a mi smo imali sreću da to samo nama prizna. Ona je grešnica.
Shvatili smo sutra ujutru i zašto, kad nas je ogrejalo Sunce. Rakija nikada ne laže. Ona ti odmah prvo u lice, a potom u grlo, saspe da si ti taj, momče, koji si grešnik. S njom nema cile-mile ili hoću-neću. A kad se zove „Grešnica”, onda znaš da ćeš se možda i ti, brate moj, iskreno pokajati. Ali tek sutra, posle večeri provedene s njom. I tada smo shvatili da je vreme da se zvanično objavi: zbogom „Mučenice”, dobro nam došla „Grešnice”!
Zbog toga verujemo da ta etiketa ima potencijal da postane nacionalni simbol. Ne danas, svakako. Ne ni za godinu ili dve, možda ne i za naše vreme. Ali za našu decu i naše unuke, zašto da ne? Smestiće se ona, onako žustra, negde između ćevapa, sarme i nerealnih očekivanja. Zar to nije tipično srpski? Tvrdimo sledeće, pod porodičnom zakletvom: ako neko može da pomiri sve naše sukobe, zablude i podele, to je „Grešnica”. Kada se čuje za nju i kada krene među ljude, svi će zaboraviti ko je bio „za”, a ko „protiv”. Zašto? Odgovor je kristalno jasan, kao što istina ispliva samo u mutnoj kafanskoj noći. Svi će poželeti da je probaju još jednom. Da ne bude nikakve zablude, nemamo ambicije da postanemo srpski Mendeljejevi - nismo hemičari. Nemamo ambicije ni da budemo proroci. Nismo Tarabići - daleko je Kremna. Ali, „Grešnica” je ona koja će pomiriti Srbe. Koja je to spasonosna formula, koja je taktika, koja je strategija? Jednostavno, svako će poželeleti „Grešnicu”, jer neće ona jurititi za njim, već svi za njom. Kako se toga niko nije setio?

Uostalom, nije li naš narod u suštini proizvod duple destilacije: prvo ga pritisne život, pa ga prokuva politika, ali na kraju, on ostane čist i jak. I spreman za još jednu čašicu.
Zato nazdravimo „Grešnici”. Jer, ako ćemo već da grešimo, neka to bude sa stilom. I sa rakijom koja zna šta radi. Ne pije se zbog tuge, već zbog radosti i istine. I zbog one druge čašice, koja sama zove treću.
Bilo je to 2021 godine. Bilo je to onomad, kad su nas zatvarali, pa otvarali, a onda opet zatvarali, dok je narod po selima više verovao rakiji nego vakcini. Grešni bili, ali bilo je baš tako!

...........................................................................................................................

EPILOG BEZ KAJANJA U ČETIRI POGLAVLJA

Grešnica” ne dolazi sama. Ona stiže kao kvartet neodoljivih dama u kafanskom štimungu, svaka sa svojom pričom, mirisom i razlogom za kajanje. Prilaze, kao priče u četiri poglavlja. Vi birate koju ćete da pročitate. Rakije, kao žene i knjige, nisu stvar ukusa, već karaktera. A one imaju i jedno i drugo. Upozorenje pre upotrebe: lako se zavole, a teško se zaborave.
Kao što stari kafanski mudrac kaže: „Svaka čaša ima cenu, osim one koje se ne sećaš.“

Kajsija - zavodnica

Ona nije rakija, ona je pozivnica za greh. „Grešnica od kajsije” ne ulazi tiho, nego se njen miris oseća i pre nego što je stigla. Ima u toj čašici nešto od letnjeg predvečerja, kad je sve moguće, ali niko ništa ne traži naglas.
To je ona dama koja nosi zlatnu haljinu i osmeh koji ne obećava mnogo, ali znači sve. Ne peče, već miluje. I baš zato tako boli kasnije.
Jer, prijatelju, od nje ne ostaje mamurluk. Samo želja da joj opet napišeš poruku u ponoć.

Loza - stroga lepotica

„Grešnica od loze” ne flertuje. Ona je gazdarica. Dođe čista, mirisna i hoda kao manekenka iz sedamdesetih. Kao žena koja nikad ne pita „gde si bio“, jer zna bolje od tebe.
Nema u njoj slatkaste nežnosti, ali ima dostojanstva i ledene lepote koja te natera da uspraviš leđa dok piješ. To je ona što se uzme kad je kafa preblaga, a priznanje preteško. Oštra i precizna. I nikad nije druga. Ne ulazi u kafanu treskajući vratima, jer kafana ućuti kada ona uđe.

Jabuka - tiha intelektualka

Ona ne dolazi da osvoji, ona dolazi da ostane „Grešnica od jabuke” ne traži pažnju, ali je dobija. Elegantna, osvežavajuća, buntovna, za one koji razumeju suptilnost koja se naslućuje.
Pije se polako, kao razgovor sa ženom koja zna i Hemigveja i babin recept za pitu. Uz nju ne peva čitava kafana, ali se pamti tišina između dva gutljaja. To je rakija koja ti šapne: „Možeš i drugačije.“

Zbog nje bi Hemingvej ispljunuo viski, samo da bi je probao. Sa njom se Sunce ponovo rađa.

Šljiva – večna kraljica

„Grešnica od šljive” nije moda, ona je iskonsko pravilo. Prva čašica koju ti ponude kad stigneš u selo i poslednja koju popiješ kad shvatiš da je sva istina u buretu, a ne na Tiktoku.
To je rakija koja zna sve tvoje tajne, jer je bila tu pre nego što si ih napravio. Ima ukus detinjstva, miris ognjišta i jačinu koja ne pita da li si spreman.
Ona ne traži kompliment. Dovoljno je što zna da bez nje ne kreće ništa. Ni veselje, ni opelo, ni slava, ni zaborav. Ni prvi poljubac, davno zaboravljen. Ne pamtiš gde, ne pamštiš kada, samo pamštiš zajedno s njom.